Varljivo leto ’95.

 

“Kada je video moju ličnu kartu, policajac mi je rekao: ‘Vidi koliki si, volu rep da iščupaš, a kriješ se dok drugi ginu, sram te bilo.’ Od ljudi koji su tu stajali, neko je dobacio: ‘Vodi ga, treba mi da ginemo za njegovu kuću.’ Ostali su ćutali, neki su gledali u zemlju, videlo se da ih je sramota ali da ne smeju ništa da kažu. Razumem ih, ne bih ni ja na njihovom mestu. Gadna vremena su bila, gde da nešto kažeš pa da pokupe i tebe.“

U moru krvavih i sramotnih događaja kojima su na ovim prostorima devedesete godine prošlog veka bile serijski preplavljene, jedna od epizoda odigravala se leta 1995. u Srbiji. Ta epizoda nije bila najkrvavija od svih, ali sigurno jeste bila jedna od najmučnijih.

Tada su srpska policija, policije Republike Srpske Krajine i Republike Srpske, kao i pripadnici Arkanove dobrovoljačke garde, hapsili one kojima je mesto rođenja bilo u Hrvatskoj ili Bosni (ili su sa Hrvatskom i Bosnom imali bilo kakvu vezu) i slali ih na ratišta, posle manje ili veće torture i uz bezbrojna poniženja. Mnogi su na tim ratištima poginuli, a one koji su preživeli je sve što su od hapšenja do povratka prošli zauvek obeležilo.

Hapšenja su se odvijala svuda – po izbegličkim centrima, stanovima, studentskim domovima, samačkim hotelima, na ulicama, u vozilima gradskog prevoza, vozovima, autobusima… Bilo je očigledno da je ovaj šinterski lov na ljude koji se odvijao javno, pred očima bezbrojnih svedoka, organizovala država Srbija, ali za ondašnje državne medije, poput tadašnjeg RTS-a, „Politike“, „Politike ekspres“, prisilna mobilizacija nije postojala.

„Politika“ je sladostrasno pisala 16. juna ‘95. da „Krajišnici dolaze u pomoć“ i da „u RSK stižu autobusi puni vojnih obveznika iz Srbije“, dobrovoljno, naravno. Pomenuti mediji su u isto vreme širili stereotipne priče o izbeglicama kao dezerterima i profiterima, kao da su sledili smernice date u jednom tekstu Mirjane Marković, supruge Slobodana Miloševića. Tekst je bio objavljen u „Dugi“, a u njemu je, između ostalih gadosti, pisalo: „Jedan deo boraca za srpsku stvar u Bosni i Srpskoj Krajini, živi u Beogradu, nije ni dan proveo u ratu i ne misli ni da ga provede. Uglavnom su došli sa područja gde se ratuje i to na vreme, pred početak rata ili u prvim njegovim danima. U Beograd, ali i u druge gradove u Srbiji, su došli sa svojom decom, sa svojim novcem i sa svojim ambicijama – da u Srbiji preuzmu ekonomske, političke i uopšte društvene pozicije, koje će ih učiniti građanima prvog reda, izvan kategorije…“

Istini za volju, za stvaranje odijuma prema izbeglicama u srpskoj javnosti i nije bio neophodan ovaj uradak Mirjane Marković. Najveći deo sledbenika i obožavalaca Slobodana Miloševića, inače velikih srpskih nacionalista, o svim izbeglicama je mislio isto što i Markovićeva. Te priče se nisu mnogo promenile ni posle „Oluje“ u Hrvatskoj, kada su u rat, čiji je katastrofalan kraj bio očigledan, vraćani ljudi koji tek što su iz njega jedva izvukli živu glavu.

Organizovani zaborav

Reklo bi se da skoro svi učesnici ove epizode jugoslovenskih ratova pokušavaju da je zaborave, naročito posle pada Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000. Logično je da to žele brojni organizatori i izvršioci ovog  krvavog posla, mnogi su i danas u vrhovima vlasti i ne vole da ih neko podseća na njihovu prljavu prošlost. Po njima, ni ovog događaja ni takve njihove prošlosti nije ni bilo. O novinarskom polusvetu koji je izgovarao ili pisao sramne pamflete o izbeglicama i ratu tek ne vredi govoriti, da su imali savesti i morala ne bi taj posao ni obavljali. Takvi su se malo pritajili posle 5. oktobra (ne treba ni pominjati da zbog svega što su radili nisu ni tada snosili nikakve posledice), da bi mnogi od njih, od kada su se 2012. na vlast vratili “njihovi“, nastavili da rade ono što jedino umeju, da zagađuju javni prostor blateći neke nove mete koje im vlast ponišani.

Logično je, međutim, i što žrtve žele da se što manje podsećaju poniženja i  strahova, i trauma koje su im posle toga ostale. I oni retki koji su zbog smrti najbližih ili torture koju su prošli tužili ondašnju državu, pa kopali svoje rane ponavljajući bezbroj puta na sudu sve što im se desilo, sudarili su se sa višegodišnjim suđenjima koja su, u boljem slučaju, završena mizernim odštetama, a najčešće sa konačnim odgovorom da je ceo slučaj zastareo.

Većina nije ni pokušala da na sudu dobije bar neko zadovoljenje zbog onoga što im je država učinila. “Ako sam se nečemu naučio u poslednjih 30 godina, to je da od ove zemlje ništa ne očekujem,“ kaže Z. “Da se vučem po sudovima dokazujući ono što svi znaju, svestan da se sve to razvlači samo da bi prošlo što više vremena i da bi što više ljudi odustalo kad shvati da kraj neće ni dočekati, nije mi padalo na pamet. Jesam godinama ludeo kada vidim one gadove koji su sve to radili kako se keze po televizijama i slobodno idu ulicama, ali sam na kraju i na to oguglao. I da sam kojim slučajem otišao na sud i dobio neke pare, ništa mi to ne bi značilo kada znam da sa njima ništa ne bi bilo, a znao sam da neće.“

Z kaže da je razgovarao sa nekoliko drugova koji su imali slična iskustva kao i on i pitao ih da li bi nešto rekli o onome kroz šta su prošli te 1995, ali da su svi odbili. “Neki od njih su ranije davali izjave kojekakvim organizacijama, čak išli na sud da svedoče, ali više neće ni reč o tome. Rekao mi je B: ‘Muka mi je više da pričam o tome, dosta mi je što moram da se sećam.’ I razumem ga, da se ne poznajemo ne bih ti ni ja ništa rekao. Samo ne mogu mnogo da pričam o tome, i meni se povraća kada se svega setim.“

Lov na ljude

Z je došao na studije u Beograd 1987. godine. “Jesam iz Hrvatske, ali nisam došao ovde zato što sam Srbin. Privlačio me Beograd zbog koncerata, utakmica, života, u celoj Jugoslaviji to je ipak bio jedini pravi velegrad.“ Kaže da je osetio šta se sprema krajem osamdesetih, ali da nije verovao da će biti rata. A kada je rat počeo, nijednog trenutka nije pomislio da uzme oružje u ruke. “Za šta da ratujem, sa kim? Ja sam “zvezdaš“, čim sam došao u Beograd uzeo sam godišnju propusnicu za “sever“, nisam propuštao nijednu utakmicu. Tamo sam prvi put čuo za Arkana. Svi su znali da je kriminalac i da je po inostranstvu ubijao za DB. Kad je rat počeo, onaj najgori šljam sa “severa“, sve go kriminalac, je otišao kod njega u gardu da se, kao, bori za srpstvo. Razmišljao sam da odem u inostranstvo, ali devojka ovde, roditelji kod kuće, fakultet pri kraju… Nekako sam se vukao kroz te godine, kao i svi.“

Z.-a je srpska policija uhapsila jedne večeri na Zelenom vencu. “Čekao sam autobus, trojica njih su počeli da legitimišu, prvo su na mene naleteli. Znao sam da već nedeljama hvataju ljude, ali nisam se krio, sve misliš: ‘Veliki grad, neće valjda baš mene.’ Kada je video moju ličnu kartu, policajac mi je rekao: ‘Vidi koliki si, volu rep da iščupaš, a kriješ se dok drugi ginu, sram te bilo.’ Od ljudi koji su tu stajali, neko je dobacio: ‘Vodi ga, treba mi da ginemo za njegovu kuću.’ Ostali su ćutali, neki su gledali u zemlju, videlo se da ih je sramota ali da ne smeju ništa da kažu. Razumem ih, ne bih ni ja na njihovom mestu. Gadna vremena su bila, gde da nešto kažeš pa da pokupe i tebe.“

“Odveli su me u Volginu ulicu na Zvezdari, tamo je valjda bila ranije neka kasarna. Ja sam živeo u studentskom domu “Patris Lumumba“, isto na Zvezdari, znao sam taj kraj. Dva dana sam bio tamo, sa još gomilom ljudi, ne znam tačno koliko nas je bilo. Nisu nas tukli, ali osećaš se kao govno. Ne znaš šta će biti sa tobom, u stvari znaš da ćeš na ratište, a pola policajaca se kezi, podjebava nas i gleda kao da su srećni što ćemo mi možda tamo poginuti, kao da će oni nešto dobiti od toga. Tamo sam od drugih čuo da su dobijali neke dodatne pare na platu za svakog čoveka koga uhvate. Mada, bilo je i pristojnih ljudi među policajcima, videlo se da rade ono što rade zato što moraju. Bilo je svakakvih slučajeva tamo, čoveka su pokupili jer je vozio kola sa bosanskim tablicama, inače je bio rođeni Beograđanin. Čuo sam posle da je završio na Bihaću, jedva ga je porodica odatle izvadila.“

“Onda su me autobusom odveli u Sremsku Mitrovicu, sa još tridesetak ljudi, u neki vatrogasni dom. Tamo su nas čekali Arkanovci. U uniformama, kao neka vojska, a sve njuške da im daš po pet godina robije čim ih vidiš, pa tek onda da im sudiš. Postrojili su nas, pa: ‘Šta je pičke, nećete u rat pederi, e hoćete ili ćemo mi sve da vas pobijemo, ili da vas oteramo ustašama da vas oni pobiju’, onda redom, kome šamar, kome pesnica u zube ili stomak, psuju, prete. Kada su meni zavalili šamar, pa pesnicom u uvo, pola mozga hoće da pukne što to trpim, druga polovina vrišti da budem miran da ostanem živ, a sam se sebi gadim.

Iz Mitrovice u Erdut, u Arkanov kamp. Tamo nam je Arkan držao govor, da smo đubrad dezerterska, govna, da nismo muškarci, ali da će on od nas da napravi vojnike. Glupo zvuči, ali šišanje na silu tamo u kampu bilo mi je veće poniženje i od batina i od psovanja. Od vojske mi je šišanje kada te neko na to tera bilo odvratno, kao da si životinja, a ne čovek, a u Erdutu su me šišali, psovali i pljuvali. Posle, k’o neka obuka za ratovanje, batine skoro svaki dan, veće ili manje, šutiranje u dupe, psovanje… Osećaš se kao stoka, i jesi stoka za njih.

O ratištu ne mogu da ti pričam. Vratio sam se živ, nekoliko ljudi koje znam je poginulo, neki su pukli pa su i danas na lekovima, neki su završili na igli. O alkoholu i brakovima koji su se posle raspadali da ne govorimo, malo ko je ostao normalan. Ja sam još i dobar.

I nije bilo lako ni onima koje nisu uhvatili. Moj drug M. je imao devojku iz Beograda, bio je kod nje u stanu četiri meseca. Ona mu nije dala uopšte da izlazi napolje, plašila se da ga ne pokupe. A porodica mu je stigla iz Krajine posle “Oluje“, pa su mu oca uhvatili i vratili ga u Hrvatsku na front. M. je jedva to preživeo, srećom da se ocu ništa nije desilo, nije poginuo. Da jeste, mislim da bi se M. ubio, u takvom je stanju bio kada se sve završilo.“

 

 

 

 

 

Učitaj Više Srodnih Članaka
Učitaj Više Iz Iskustva žrtava torture

Takođe Pogledajte

Zatvorske hronike (Intervjuisao i napisao Momir Turudić)

Niko nije izašao normalan “Znao sam ja šta znači dobiti batine, tukao sam se, alR…