Niko nije izašao normalan

“Znao sam ja šta znači dobiti batine, tukao sam se, al’ ono kad sediš, stojiš u muriji i ne smeš da se braniš, i samo čekaš sa koje strane će da te puknu… I sad mi se povraća kada čujem ona sranja ‘ne možeš da vaspitaš dete bez batina’, nema toga koga su batine napravile boljim“

Pokojni ćale me je lešio od kada znam za sebe, kada god je dolazio kući pijan, a pio je mnogo. Da kažem da sam se navikao na batine, nisam, nema toga ko na to može da se navikne. Samo sam se kao mali navukao straha, znao sam šta me čeka čim bi čuo ćaleta kako viče na kevu još sa vrata. Sećam se da mi je najgore bilo to kad sam čekao dok ne počne da me lema, a znao sam da hoće.

Kad sam bio malo veći, nisam više plakao dok me tukao. Samo ga gledam, pizdim u sebi, udario bih i ja njega, ali veći je, ugazio bi me posle toga. Valjda sam zato rano počeo da se tučem u školi. Ako me neko slučajno zakači ili popreko pogleda, ja podivljam, ne kontrolišem se više. Svi su me se bojali, ali hvala bogu makar nisam tukao slabije od sebe, to mi je uvek bilo gadno.

E onda sam počeo da kraduckam, ma svi smo, sećaš se, odemo u prodavnicu na odmoru pa ko je ukrao sok ili čokoladu ispadne glavni u društvu, onda i ostali isto, da ne bi ispali pizde. Pa onda sanduci za sladoled leti. E sad, jebi ga, neko je na tome stao, ja sam nastavio. Jedan kiosk, drugi, treći, nešto ovde, nešto tamo, dok me nisu uhvatili.

Sivi dom: Kad su panduri izleteli iz mraka, usrao sam se od straha k’o kada bih kao mali čuo ćaleta da ulazi u kuću. Bio sam sa T, odrali su nas od batina odmah. Imao sam ja ono da kad me neko udari podivljam, ali na pamet mi nije padalo da se branim. Onda je bilo takvo vreme da je bolje da se sam ubiješ nego da digneš ruku na pandura, nije to k’o danas.

T-a i mene su ispitivali odvojeno. Sve sam priznao što su pitali, šta god smo negde krali, ko ne bi, šamari, pa po bubrezima, pa nekom knjižurinom po glavi, znali su da biju, to im pos’o. Drugo je to što sam tek posle shvatio šta su prave batine u muriji, onda mi je i ovo bilo kao da ću da umrem. Pa psuju sve po spisku, onako baš gadno, em te prebiju, em se i zbog toga osećaš kao govno. Znam, nisam ja bio cvećka, biju panduri svuda kada uhvate nekoga da krade, samo… Ne, neću da kažem da bi posle bilo drugačije sa mnom da prvi put nije bilo ovako, bilo bi možda isto, ja sam sam sebi kriv, nisam znao gde udaram i šta hoću, al’ nekako, da je bilo bar jedne ljudske reči, nego samo pljas-tres…. Mislim, znao sam ja šta znači dobiti batine, tukao sam se, al’ ono kad sediš, stojiš i ne smeš da se braniš, i samo čekaš sa koje strane će da te puknu… I sad mi se povraća kada čujem ona sranja ‘ne možeš da vaspitaš dete bez batina’, nema toga koga su batine napravile boljim.

Držali su nas celu noć pa pustili, nismo još imali po 17. U stvari, strpali su nas u kola i odvezli kući. Gledaju komšije, izvode me panduri iz kola, u kući haos i vriska. Jebi ga, malo mesto, znaš i sam, sve se pamti doveka i ostaneš lopov doveka. Ćale onda već nije smeo da me bije, bio sam jači od njega.

Probali su neki ljudi da mi pomognu, jesu, razredna je molila da me ne izbace iz škole, mada sam i tamo svašta radio, volela me je i znala kako mi je kod kuće. I nisu me izbacili prvi put, posle jesu, pa sam promenio školu, pa drugu, treću, ali gde god dođeš znaju da im stiže problem, pa se tako i ponašaju. A i ja se nisam baš trudio da sebi pomognem, na kraju nisam ni srednju završio. Ono normalnog društva što nije skrenulo sa kojim sam se još družio se rasulo, otišli uglavnom za Beograd na studije. A panduri k’o panduri, čim neko negde nešto ukrade, eto ih zovu mene da provere jesam li ja, i kad jesam i kad nisam.

Na beogradskom asfaltu: Kad mi je to dokurčilo, otišao sam i ja za Beograd. Mada je bilo isto sranje, samo veći grad i ne znaju te odmah, svašta sam tamo radio, sa ovakvima k’o ja. Kola, prodavnice, apoteke, tuče, da ti ne pričam koliko sam cirkao i druge stvari… Imao sam već debeo dosije i ne znam koliko suđenja, jednom sam od P.-a koji je bio na faksu, znali smo se od kad smo bili deca, pozajmio lovu za advokata i nisam mu nikad vratio, a nije ni on baš imao, dao mi je ceo njegov studentski kredit. Znaš kad se pretvoriš u stoku. Na kraju sam dopao zatvora. Osuđen na dve i po, ležao sam oko dve godine. To kad kažeš ne zvuči mnogo za sve što sam radio, samo što kada si tamo svaki dan je kao godina.

A i to ti je nešto drugo. Ne znam ni koliko batina sam od murije popio pre toga ni koliko puta sam prespavao u ćeliji, ali nije to to. U zatvoru se plašiš i čuvara i onih koji su sa tobom, ne znaš ko ti je gori. Nisu svi isti, naravno, ni među pandurima ni među krimosima. Ima pandura koji se trude da budu strejt, jebi ga, radi svoj posao ali se ne iživljava, shvata da si čovek, kakav god da si. Ali ima sadista što vole da muče i kinje, pa navukao uniformu i niko mu ništa ne može. Da se žališ nekome na takvog? Ne budi smešan, pa neće valjda pandur na pandura, da svedoči protiv njega, gde si to još na svetu čuo, a ko će da veruje robijašu pre nego panduru?

Drugo, sve ti je tamo u zatvoru nekako povezano. Mrze se robijaši i panduri, ali zna se da sve može da se namesti, i ko je sa kim na vezi. I sad, sve i da ja prijavim čuvara što mi je nešto uradio, a svašta su mi radili, sutra će neko da organizuje da me uhvati 5-6 robijaša i da me ojade, a znaš tek kakvih sadista tu ima! Ćutiš, trpiš, leđa uz zid i moliš se bogu da ti svaki dan prođe. Kako kažu kod nas, ne bi to ni najgorem neprijatelju poželeo. I neću više da ti pričam o tome.

Happy end: Jebi ga, kad sve saberem još sam i dobro prošao kako sam mogao i kako su drugi prošli. Sećaš se T.-a, bio je na robiji kad je počeo rat u Bosni pa su mu ponudili da ga puste ako pristane da ode da ratuje. Otišao je pa poginuo. D. i Ž. se još vucaraju malo po zatvorima, malo napolju, nemaju ni kučeta ni mačeta. Kad je ono devedesetih sve otišlo u pičku materinu, pola društva što je pre toga kralo k’o ja počne da radi ozbiljne stvari, pa puni k’o brod preko noći, samo što niko nije poživeo duže od 6-7 godina, pobilo ih što ovde u Beogradu, što tamo kod nas. M. je umro u zatvoru, zaglavio je zato što je koknuo nekoga ovde u Beogradu. S. je otišao u manastir, on ti se odao bogu. Meni je bilo ostalo toliko pameti da se ne upetljam u baš velika sranja, niti sam nekoga ubio ni osakatio, niti sam valjao gudru. Mogao sam, zvali su me, ali bežao sam od toga.

Mene je, pošteno, do ovoga danas izvukla žena, a i dete sam dobio, da nije bilo nje završio bih kao ovi naši, mada sam i brak sa njom uspeo da sjebem. Kad kažem da sam se izvukao, to znači da sam otišao u taksare i prestao da kradem i tučem se. Šta bi drugo radio, ko će da zaposli bivšeg robijaša i lopova i da mu veruje, možda ni ja ne bih. A da sam “normalan“  kao drugi, nisam. Nema toga ko prođe zatvor i robiju a da ostane normalan, tamo odlepe i oni što slučajno zaglave. Najgore je u stvari takvima, znaš ono, nešto proneverio ili ukrao u firmi ili ga je neko cinkario da jeste, a nije, takvi se raspadnu ili obese.

Cirkam manje, ali cirkam puno, pijem tablete ponekad, ne mogu da spavam kako treba. Idem u crkvu. Imam problema sa bubrezima, ne imao koliko su me tukli po njima, boli me tamo gde su me najviše udarali, izlaze neke čudne masnice koje ne prolaze. Dođe krštenica po svoje u našim godinama i kada nisi prošao ono što ja jesam, a kamoli ovako.

Ne kukam, što je bilo bilo je, šta znam ko je za to najviše kriv, ja, ćale, murija, država. Niko me nije mazio, da me nisu toliko lešili celog života možda bi ispao drugačiji, ali kad počnem da mislim o tome dođe mi da se raspadnem, pa izbegavam. Naravno da mi je žao što nije bilo drugačije, nisam kao one dileje što nisu ni bili nizašta drugo nego za krimose, pa se time ponose.

Imam klinca, on  mi je sve, i samo se za njega plašim. Nikad nisam ruku podigao na njega, ali nismo u nekim odnosima. Valjda mi nikad nije oprostio taj razvod, i šta sam sve bio i radio. Boli me to, al’ trudim se da mu to ne pokazujem. Kad se vidimo pokušavam da mu ne kenjam mnogo šta ne treba da radi, jednom me tako zalepio: “Šta ti, bre, pričaš?“ I šta da mu kažem, jebi ga, trebalo mi je da napunim pet banki pa da shvatim što sam ovakav kakav jesam, a i to mi ne pomaže uvek.

 

 

Učitaj Više Srodnih Članaka
Učitaj Više Iz Iskustva žrtava torture

Takođe Pogledajte

Varljivo leto ’95 (Intervjuisao i napisao Momir Turudić)

Varljivo leto ’95.   “Kada je video moju ličnu kartu, policajac mi je rekao: &…